Piše : Srdjan Despot Blaf (preuzeto iz “Ribolovackog Magazina”, Januar 2003)
Rekao bih da se mladica i sopstvene senke plaši, a kamoli naših varalica. Pa, zamislite da živite u kući oko koje već godinama zvižde projektili raznih kalibara. Čik, izadjite na prozor ili, ne daj bože, terasu. Ima da vas nema.
Reče mi jednom jedan ribolovac : “Svaki put kada dodjem na Drinu ne mogu da se nagledam ove reke i nadišem njenog mirisa. Uvek kada podjem nazad neizmerno sam tužan.” I ne bi on jedini koji tako govori. Drina je oduvek lepotom očaravala ljude, a od ribolovaca stvarala zavisnike.
Kako drugačije nazvati one koji joj se stalno vraćaju i neprestano tumaraju njenim obalama ? Ipak, čudan smo mi narod. Često preterano alav. Ispalo je da nismo umeli, a možda ni dovoljno hteli, da joj vratimo bar delić uzetog, pa se stara dama pomalo ofucala i izgubila sjaj.
BOGOVI SU HODALI PO ZEMLJI
Kročivši davne 1975. godine u kafanu “Ribar”, pokojnog Radivoja Savića iz Rogačice, moj san je počeo da se ostvaruje. Na tom mestu, u toj kafani pored Drine odseli su poznati užički majstori: Beli Fačeti, Cale, Tomo Ćoro, Đaja, Cvetko Jokić, Mićo Lazović i mnogi drugi. Zajedno sa starim džuboksom, duboko u pamćenju ostala mi je uspomena na ove legendarne ribolovce. Za Šekija, Buča i mene to su bili iskusni vukovi čiju smo svaku reč upijali. Verovatno se i na nebu pricalo kako je pokojni Cale, inace Šekijev otac, prešao peške Kadinjaču noseći mladicu u džaku. Danas sam ponosan što sam sa mnogima od njih zakačio nekoliko godina pecanja. Bilo je to vreme kada su bogovi hodali po zemlji. Obeležili su epohu pre nas i reku nam ostavili u ispravnom stanju. U dugom nizu godina kasnije Drina je ispunjavala i naše snove. Centri okupljanja su postali Gvozdenova kafana u Ovčinji, a potom i Srejova u Okletcu. Ribe je bilo dovoljno za sve, a na vodi su vladali red, zakon i ribočuvari. Setite se samo Ramadana iz Bajine Bašte, a kasnije Omera i Adema iz Ljubovije. Ono malo krivolova bilo je beznačajno i gotovo smešno u poredjenju sa današnjom situacijom. Kada su putevi asfaltirani, počeli su da dolaze i prvi stranci. Adolf Soukup, Karlheinz Sklereth i Christian Croll su postali istinski zaljubljenici u nasu reku. U ribolov smo ih vodili Milenko Josipović, Srbo Nikolić i ja. Čitav niz divnih članaka, začinjenih fotografijama krupnih mladica, izlazilo je tada u mnogim nemačkim časopisima. A za nas je konačno nastupilo doba u kome smo mladicu počeli da lovimo modernim priborom, kakav su bili “Sportex” štapovi i “Šekspir” mašinice. Tada se i Zvonko Sajdžija ponovio i nabavio bolji štap. Finske Rapale su jos uvek bile u opticaju, ali su polako ustupale mesto voblerima Ace Veselinovića, koji je tih godina poceo da biva čest gost na Drini. Najpre Buč, Šeki i Mato, a zatim i ostali Drinski mladičari, krenuli su da kopiraju Aca, praveći svoje prve drvene ribice. Ti ručno radjeni i svakodnevno testirani vobleri su vremenom bili sve bolji i efikasniji, tako da su uskoro postali veoma trazena roba. Čak je i Veco Mange digao ruke od svojih čuvenih narudžbi iz inostranstva i poceo da peca na njih. Na “škartove” koje bi iskamčio od kuma, lovio je jedino Sajdžija, ali se dovijao i redovno uspevao da uhvati mladicu. E moj Sajdžija, seti se samo koliko ih je bilo. Mladica je za nas postala prava opsesija, a naši odlasci na vodu su bili toliko česti da su prerasli u fanatizam. Poznavali smo sva mesta, pa i ona najskrivenija, gde su se velike ribe golim okom mogle videti. Jos uvek mladi i neiskusni, reku i sebe smo nesebično davali i drugima.
Od sredine osamdesetih na Drinu masovnije pocinju da dolazi i bosanski ribolovci. Pecajuci sa pokojnim Ehvanom Nuhanovicem – Ćelom, vanserijskim mladičarem iz Jajca, Saša Zekavičić i ja ulazimo u tajne lova sundjerastim pešom. Od tog trenutka mladice više nisu bile bezbedne ni u najdubljim i najnepristupačnijim delovima reke. Za uspomenu na Ehvana, Saša i ja jos uvek jedan drugoga oslovljavamo sa Ćelo. Danas sa sigurnošću znam da smo u to vreme imali najproduktivniju mladičarsku vodu u Evropi. Nije džabe Nazif Fetahović – Suzi govorio: “Drina je Tito bolan.” Naivno smo verovali da će zauvek tako ostati. Ni slutili nismo da će uskoro kola krenuti nizbrdo, a upravo to se desilo.
BOMBE, KRIVOLOV I KORMORANI
Iako se reka držala još poduži niz godina, loši dani su počeli sa zahuktavanjem rata u Bosni. Odjednom smo postali svedoci besomučnog bombardovanja nase najdraže vode. U početku je to radila vojska i raznorazne paravojne formacije, a zatim i lokalno stanovništvo. Neverovatno kako u takvim vremenima na površinu ispliva najgori ljudski šljam. Riba se prodavala u bescenje i mogla se kupiti na sve strane. Svakodnevno su odjekivale detonacije, a čamci su špartali Drinom kupeći mrtva i ošamućena riblja tela. Štete nanete eksplozivom nikada nisu utvrdjene, ali su, najblaže rečeno, neprocenjive. Pogotovo je bilo loše što se kriza i bezakonje prolongiralo i u godinama posle rata. Nekoliko bombaških ekipa je ostalo aktivno do današnjih dana, bez indicija da će im neko uskoro stati na put. I kako to obično biva zlo retko ide samo. Noćni ribolov koji se pojavio neposredno pred rat, dozivljava ekspanziju nevidjenih razmera. Horde neiživljenih “mladičara” noćima opsedaju obale Drine. Za nekoliko godina iz reke se vadi količina mladice nezapamćena u celoj istoriji. Iako je ovakav ribolov oduvek bio strogo zabranjen, neki su skloni da ga opravdavaju, smatrajući da su bombe glavni krivac što mladice nema. Ali, jedno zlo ne opravdava drugo. To je bar svima jasno. Zato su mnogo koji drže do sebe i svoje savesti, odustali od ovakvog ribolova. U noćnom krivolovu danas prednjače neki novi ribolovci, bezuspešno dokazujući sebi i drugima kako su veliki majstori. A mladica je postala retka zverka iz prostog razloga jer je desetkovana. Ali, ovo nije sve.
Da prirodna ravnoteža ne bi bila narušena pobrinuli su se kormorani. U velikom broju su došli pre sedam-osam godina. Za to vreme su uspeli da satru klena, krkušu i potočnu mrenu, ali i da osujete sve pokušaje poribljavanja Drine mladicom i potočnom pastrmkom. Kada znamo da jedna ptica godisnje pojede preko 170 kg ribe, prosecne težine do 200 grama, može se izračunati kakvu je gozbu napravilo nekoliko hiljada ptica, koliko je samo prošle godine prodefilovalo drinskom dolinom. Kada požderu sitnu ribu, napadaju krupniju, koju ranjavaju i tako prave dodatnu štetu. Kakvi su gubici medju ostalim ribljim vrstama, niko živi ne zna. Na Savi Bohinki su jedne godine uništili veći deo populacije lipljana, a na Kupi je svega sedamdesetak kormorana pojelo kompletnu količinu pastrmke, lipljana i mladice koja je uložena te godine (18300 komada od 25 cm dužine). Dok su oni na vodi svako poribljavanje je zabranjeno. O njihovoj masovnosti može da posvedoci svaki Drinski ribolovac. Oterali su vrane, formirali svoja i uselili se u tudja gnezda, a izmetom osušili drveća. Hiperpopulacija kormorana je problem cele Evrope, o kome se već duži niz godina piše na sva zvona. Odlukom Evropskog parlamenta u Strasburu, od decembra 1997. br. 79/409 EWG, kormoran je izuzet iz popisa zaštićenih vrsta. Čak se smatra da veliki kormoran nije evropska autohtona ptica, već došljak iz Kine. U mnogim evropskim zemljama odstrel kormorana je odavno u punom jeku. U Bavarskoj su za poslednjih pet godina ubili 60% ovih štetočina. Slično je i u Francuskoj, Danskoj, V. Britaniji, Italiji, Švajcarskoj, Sloveniji. Uporedo sa odstrelom, u borbi protiv ove napasti koriste se razne metode plašenja i uništavanja njihovih jaja. Poznato je da se kormorani mogu oterati samo uz najveće napore. Cela Evropa je ustala na noge u spašavanju svojih ribnjaka, reka i jezera, a kod nas niko ni jednu reč da napiše. “Zavod za zaštitu prirode” bi trebalo da objasni zašto je veliki kormoran kod nas zaštićen i tako slobodno jede naše autohtone ribe.
KAD LEDE SPROVODNICI
Ove godine sezona mladičarenja traje do 15. februara. Budemo li čekali da neko pohapsi bombaše ili otera kormorane, od ribolova nema ništa. Zimi je na reci hladno, ali je dan kratak i proleti brzo. Ukoliko se dobro obučemo i damo sve od sebe, šansa da uhvatimo mladicu, i pored svega, postoji. Tradicionalne drinske kafane u Ovčinji i Okletcu su na istom mestu i čekaju nas. Sada se zovu Mladjenov “Ribarski sastanak” i Vecov “Drinski raj”, a u njima stare dobre bubnjare još uvek funkcionišu. I, kako neko reče, kada se najarguju počinju da šetaju po sali. Oko njih se i danas skupljaju mnogi stari i novi mladičari. Atmosfera je prava ribarska i treba je osetiti. Pošto je zima vreme preodredjeno za mladicu, a vatre i drva, kao što vidimo, ima, nije na odmet da podgrejemo naše stare teme.
Poznato je da svaki ribolov na Drini, pa i ovaj zimski, zavisi od oscilacija u vodostaju koje stvara hidroelektrana u Perućcu. Tome se moramo prilagoditi i ovu negativnu pojavu pokušati da okrenemo u svoju korist. Najčešći način je da ispoštujemo jutarnju malu vodu i prvi porast. On je važan, jer u momentu nailaska vode mladica voli da krene u lov. Pri tome ne treba žuriti, jer većina zimskih mesta trpi jači nadolazak od uobicajnog. U periodu niskih temperatura, virovi i rupe su ti gde se skupljaju jata bele ribe u tzv. zimovnike. Po logici stvari, grabljivica je uvek blizu hrane, pa je tu i treba tražiti. Tek ako značajno otopli i bela riba se izvuče na pliće delove reke, može se pokušati i na netipičnim terenima za ovo doba godine, kao sto su prelivi i jaci brzaci. Mi to zovemo letnje džade.
U svakodnevnom ribolovu na raspolaganju su nam dve mogucnosti. Da idemo nizvodno, dočekujući porast na većem broju mesta, ili da to učinimo samo na nekoliko, a drugo poluvreme otpecamo negde uzvodno, bliže brani, očekujući mogući pad vode. Dosta mladiča je uhvaćeno baš u tim popodnevnim opadanjima, koja su, ruku na srce poslednjih godina sve redja pojava.
Informacija o režimu vodostaja može se dobiti i telefonom, ali iz iskustva znam da nije uvek pouzdana. U vreme jakih mrazeva potrošnja struje raste, hidroelektrana radi punom parom i za očekivati je visok nivo Drine. To pojednostavljuje ribolov, jer je izbor mesta skučen i sveden na svega nekoliko. Mnogi tada ne napuštaju toplu seosku kafanu, iako se odredjen broj riba uhvati i po takvim prilikama. Ako posle dužeg perioda velikih hladnoća temperatura naglo poraste stvaraju se uslovi koje priželjkuje svaki mladičar. Voda odjednom pada, a mladica intezivno lovi, naročito u prvim danima otopljenja. To su trenuci kada treba aktivno pecati i dati sve od sebe.
Za razliku od ledenih dana, kada smo izlazili samo na kratko i u najtoplijim časovima, sada treba bacati od ranog jutra pa sve do sumraka. Važno je biti uporan i dočekati svojih pet minuta. Upornost je jedan od najvažnijih uslova za uspešan ribolov, pogotovo danas kad je mladica manje nego ikad. Sve češće se do ulova dolazi tek nakon višednevnog, mukotrpnog bacanja. Zato, ne gubite nadu, naravno ukoliko smatrate da je ova riba vredna tog truda.
Valja znati i ovo. Ubedljivo najveća aktivnost mladice je pred velike pomute i neposredno posle njih. To se uglavnom dešava s jeseni i početkom zime, ali može biti i kasnije. Veliki broj riba, pa i kapitalnih, ulovio sam bas uoči nepogoda, nakon kojih se Drina zamućivala na duže vreme. Problem je što se ovakvi dani teško mogu predvideti. Po zakonu verovatnoće oni se dešavaju onima koji su najviše vremena na vodi. To su valjda i zaslužili. U fazi prvog bistrenja mladica je ponovo u potrazi za hranom. Mutnjikava voda je krije od našeg pogleda, ali i od jata skobalja koji su joj glavni plen. Na sjeroj vodi ona je uvek manje obazriva, što iskusnijim mladičarima daje šansu koja se ne propušta. Nedavno je poznati užički mladičar Miško Skokić – Skoka uhvatio primerak od 14 kg upravo po takvim uslovima.
U nastojanju da budem realan, kazaću i ovo. Onih koji znaju da love mladicu danas je više nego ikad. Drina je napadnuta mnoštvom ribolovaca, a mladica uznemirena i zaplašena, usled čega se sve teže lovi, pa se stiče utisak da je ima manje nego što odgovara stvarnom stanju. Rekao bih da se mladica i sopstvene senke plaši, a kamoli naših varalica. Pa zamislite da živite u kući oko koje već godinama zvižde projektili raznih kalibara. Čak izadjite na prozor, ili ne daj bože na terasu. Ima da vas nema. Mladica je postala oprezna, podozriva, drži se svojih sedri i najgorih lomova u reci. U lov izlazi retko, ne udaljavajući se daleko od skrovišta. To je njena borba za opstanak.
VARALICE ZA LOV MLADICE
Nekada davno, kada sam tek počinjao da lovim mladicu imati dobru varalicu bilo je pravo bogatstvo. Prvu mladicu sam ulovio na repić od ribice, loveći klena. Kasnije sam koristio razne ručno pravljene kašike i velike leptiraste varalice koje sam vidjao kod tadašnjih starih mladičara. Do originalnih hajncova i mepsova se dolazilo sporadično, a vobler sam prvi put video kada je pokojni Beli Fačeti, na srebrnastog ABU-kilera, digao mladicu na pet metara od mene. Nakon toga su stigle Rapale. Bile su to debele plivajuće osamnaestice, a zatim i one sa metalnim kljunom, koje su se koristile na višim vodostajima i uglavno pod džamijom u Bosni. Na Drini su ih proslavili užički mladičar Radovan Tadić – Tadija i Jovica Djurić iz Bajine Bašte, loveći sa njima veći broj kapitalnih riba. Veliki asortiman, u to vreme za naš nepoznatih Rapala, na Drinu donose Čačanski ribolovci Gligorije Matović i Zoran Popadić. Za mene je to bilo pravo otkrovenje. Kada sam iz Amerike dobio četiri Rapale, jednu mi je odmah uzeo Đaja, a preostale dve Buč i Šeki. Ovaj prvi je već sutradan došao da traži onu moju, jer mu je, pre nego što je otkinuo, dva puta dopratila velika mladica. Bila je to tonuća jedanaestica boje RT, kojom sam samo u jednom januarskom danu kačio čak šest krupnih riba. To se desilo iznad ušća Rogačice i sve do jedne su mi ispravile udice. Od tog trenutka dali smo se u potragu za Rapalama. Zbog njih i dobrih udica, Mato i ja smo čak u Trst odlazili.
Prekretnicu u našem daljem ribolovu je napravio Aco Veselinovic, otac svih jugoslovenskih voblera. Priča o njemu i njegovom pokojnom ocu Koči Veselinoviću je dobro poznata. Acovim dolaskom na Drinu stigli su i nesvakidašnji dvodelni vobleri, remek dela ljudskih ruku. Zahvaljujući vibracijama i neponovljivom dizajnu, naročito modela pravljenih za Drinu, odmah su lovnošću u zasenak bacili Rapale i sve ostale vrste sličnih varalica. Nekako u to vreme Aco pokreće i serijsku proizvodnju malih varalica pod komercijalnim nazivom “Ružno pače” u čačanskom Grafoprometu. U kakav je to gigant vremenom izraslo, svedoci smo svi zajedno. Ali, to je već neka druga priča. Dodao bih samo da je nedavno iz Grafoprometovih pogona izašla varalica po uzoru na Acove vanserijske. Radi se o dvodelnoj “sedmici”, koja je ustvari duga čitavih deset santimetara. Znatno teža i deblja, izuzetno je pogodna za lov mladice na nižim vodostajima Drine. Rapale su tako pale u zaborav, a otpočela je era “pačića” i ručno pravljenih voblera. Po ugledu na Aca, Drinski ribolovci Šeki, Buč i Mato počinju da deljaju svoje ribice. Kasnije im se pridruzuju Elez, Fleš i Pujke iz Priboja. Zajedno sa neprikosnovenim Acovim varalicama, vremenom su to postajali najubitačniji mamci u lovu mladice i ostalih grabljivica, na gotovo svim vodama. A kako drugačije kada su ih pravili najbolji drinski mladičari? Danas je onih koji prave voblere na stotine. Čast izuzecima, ali nije zlato sve što sija. U tom mnoštvu, istakao bih varalice gospodina Miša Starčevića, poznate pod imenom “Goldy”, čiju izradu potpomaže i stari drinski vuk Miodrag Marković – Šeki. Njihovi veliki, dvodelni modeli su pogodni za lov mladice na Drini.
Polovinom osamdesetih godina na Drinu stižu varalice napravljene od sundjera. Doneli su ih bosanski mladičari. Prvi sundjerasti peševi do kojih sam došao bili su nedovoljno teški i problematični za pecanje. Dobio sam ih od Srba Nikolića, ali nisu uspeli da ponove slavu jednog mepsa, kojeg mi je pre toga dao. Pravi peševi stižu tek sa Ehvanom Nuhanovićem – Ćelom iz Jajca. Od tada je sundjerasti peš postao nezamenljiva varalica, naročito u zimskom periodu, kada treba čačkati izmedju sedri i po dubokim drinskim virovima. Loveći godinama zajedno Saša Zekavičić i ja smo uspeli da formiramo idealnog pesa za Drinu. On mora imati tačno odredjenu dužinu tela, težinu glave i raspored udica. Ukoliko ovi odnosi nisu dobro izbalansirani, on se mrsi ne samo u letu, već i prilikom propadanja i zapinjanja po dnu. Boja nije toliko bitna. Uvek se setim kada sam ovo poslednje rekao pokojnom Ćelu, dok je nekim mušterijama objašnjavao upotrebu različito ofarbanih peševa. Nasmejan, okrenuo se i rekao mi : “Pusti me, bolan, da serem kad sam počo”. Najbolje peševe i sundjeraste ribe pravi Aleksandar Zekavičić – Saša. Osim njih, na Drini se koriste i cofovi, ali nisu zaziveli i stekli veću popularnost, bar kod srpskih mladičara.
Varalica od silikona, popularna glavinjara, na Drini se pojavila 1992. Njena preteča Yo-Zurijeva varalica koju je doneo Beogradjanin Joca Simonović, a zatim usavršio Bora Stanković – Borča. Yo-Zurijev model je bio loše naoružan, tako da su mladice često spadale, pa je Borča dobio zadatak da ispravi sve nedostatke i doda još jednu udicu. Tako su nastale “Borade”, izuzetno lovne i sa dve trokrake udice. Slične varalice danas pravi veliki broj proizvodjača i na Drini su često u upotrebi. Najveća mladica prosle zime je uhvaćena u Ljuboviji, baš na glavinjaru.
Priča o varalicama ovim nije završena, jer dilema ostaje. Da li je moguce da mladice tako malo ima ili se majka priroda pobrinula da je sačuva? Najverovatnije, u pitanju je i jedno i drugo. Iako su naše varalice savršene i mnogo puta proveravane, riba ih sve redje i podozrivije uzima. Slutim da se navikla na vibracije voblera, skakutanje peševa, belasanje leptirova i zveckanje zvečki. Drina je postala reka na kojoj se mnogo peca, a mladicu izgleda neki novi instinkti uče da prepozna opasnost. U uslovima kada je ova riba zaista ugrožena, pitanje je koliko se naša efikasnost moze povećati nekim novim varalicama, ali znajte – za eksperimentisanje je odavno zrelo. Eto teme za razmišljanje.
ZAŠTO VOLIM SPORTEX
Jedan broj mladičara smatra da pribor kojim lovimo nije preterano bitan. Važno je da štap bude jak, a mašina velika i sa dosta najlona. Sve ostalo je stvar upornosti i poznavanja vode. Pa, ne gleda mladica kojim štapom pecamo i koliko košta. Možda je i tako, ali je istina i to da je ribolov sport u kome treba uživati. Prednost dobrog pribora ne sme se potcenjivati.
Kada sam pre dvadesetak godina nabavio prvi Sportex i japansku Sigmu, ribolov je za mene dobio novu dimenziju. Mozete misliti, nakon svih onih Germina i skraćivanih teleskopa, u rukama mi se nasao čuveni “Turbo Sea Spin”. Stopedest gramac od tri metra. Čudo od štapa. Odjednom su varalice počele leteti upravo tamo gde sam ja hteo, a manervisanje prilikom vadjenja je tek tada postalo igra, čijeg značaja mnogi nisu bili svesni, ali zato mladice jesu. Sportex-u sam ostao veran do današnjih dana. U medjuvremenu nabavio sam “Turbo Welsa” za lov većim voblerima i sundjerastim peševima. To je bilo potrebno zbog otpora koji su ovakvi vobleri davali i adekvatne kontre.
Značaj štapa posebno dolazi do izražaja kod lova sundjerastim varalicama, koje imaju olovne glave i mogu biti vrlo teške. Peš kuca po dnu, provlači se izmedju sedri i kači po stenama oko kojih vreba mladica, tako da ga neprestano moramo dizati i čupati iz tog loma. To je nemoguće izvesti mekanim štapom koji se savija. Kada posle zapinjanja peš naglo krene dalje, ona ga stiže i odjednom shvatamo da imamo ribu. Kontra mora biti višestruka uz što brze namotavanje najlona na mašinicu. I opet se to ne može uraditi slabim štapom. On može biti nesto mekši samo ukoliko koristimo upredenu strunu, ali vam to u periodu niskih zimskih temperatura ne bih preporučio. Bolje je koristiti jak štap i kvalitetan najlon prečnika 0,45 mm.
Iz tog razloga sam nabavio najjači Sportex-ov model pogodan za lov mladice, sa oznakom HM Turbo 9, takozvani dvestapedesetgramac. Iako mnogo smatraju da je prejak, mišljenja sam da je to najbolji štap za lov sundjerastim mamcima i velikim voblerima. Za lov manjim, da kažem normalnim varalicama, može se korisiti popularna “osmica” (HM Turbo 8), uobičajen štap većine drinskih ribolovaca ili najnoviji “Kev Sea Spin”, koji je sjajan i , što je najvažnije, znatno jači od deklarisane karakteristike bacanja sto grama. Sportex je moj izbor. Volim ga što je jak, žilav, izdržljiv, dugotrajan i ne preterano našminkan.
UMESTO ZAKLJUČKA
Iz svega rečenog, jasno je da je Drina u minuloj deceniji prošla kroz velika iskušenja. Iako mladice još uvek ima, evidentno je da se broj riba u reci drastično smanjio, a njena sportsko-ribolovna vrednost pala. Krivci za to su dobro poznati i ima ih dosta. Medjutim, kada je na licu mesta video razmere svakodnevnog krivolova, jedan eminentni gost iz inostranstva je letos izjavio : “Vama Srbima treba pomoći da se uništite do kraja”. Iako izrečene u šali ove reči su na sve prisutne ostavile utisak. Imati potencijalno najjaču vodu u Evropi, a dovesti je na tako niske grane, to možemo samo mi. Šta uraditi da se stanje popravi?
Neko reče da treba prepisivati od Slovenaca. Slovenački model gazdovanja je veoma prost i sastoji se od dva principa. Prvi i najvažniji je zaštita, a drugi je poribljavanje, kao dopuna prirodnoj reproduktivnoj moći reke. Poribljavanje bez zaštite je besmisleno i ne sprovodi se nigde u svetu. U praksi to podrazumeva izuzetno jaku i sposobnu ribočuvarsku službu, a poribljavanjem se ubacuje precizno utvrdjenja kolicina najugrozenijih ribljih vrsta. Sada se postavlja pitanje kako to u nasim uslovima izvesti? Tvrdim, ako se ne promene uslovi NIKAKO. Te uslove mora da promeni ova država. Sve ostalo je mlaćenje prazne slame.
Odsustvo pravne države i nesprovodjenje ionako mekanih zakonskih odredbi je i dovelo do ovakvog stanja. Nadajmo se da će novi Zakon o ribarstvu omogućiti sve zakonske preduslove, preko potrebne i neophodne, za rigoroznije kažnjavanje svih kriminalnih radnji i negativnih pojava na vodi. Tek tada će odgovornost onih koji gazduju vodama biti najveća. U medjuvremenu, Drinom će gazdovati matična udruženja po teritorijalnom principu, što je i najbitnije. Ukoliko preuzmu slovenački model, izmedju ostalog mladica će moći da se ulovi samo u zimskom periodu. To je dobro, jer nekih restrikcija mora biti. Reka je ranjena i treba joj pomoći. A pomoći joj nećemo ako budemo lovili noću, u mrestu, grebali, uzimali mladice ispod mere i da ne nabrajam. Ako Zakon o ribarstvu ispuni očekivanja, a organizacije sportskih ribolovaca sa obe obale Drine budu jedinstvene i pokušaju reku da zaštite na pravi nacin, šansa da se Drini vrati stari sjaj je realna.
Ukoliko ne bude tako, od nas nema ništa. Utopićemo se u svom beznadju i primitivizmu i u svemu ostati na marginama evropskih i svetskih zbivanja, pa i u ribolovu.
Jos tekstova mozete pronaci ovde .
Video o pecanju mladice na reci Drini mozete pronaci na nasem Youtube kanalu ovde .
Ostavite odgovor